Lekcija jedne majke o vaspitanju: “JA SAM RODILA TEBE, A NE TI MENE”

32

Jedna žena je na društvenim mrežama podijelila svoje mišljenje o načinu na koji danas roditelji vaspitavaju svoju djecu. Ovaj tekst je izazvao mnoge reakcije a mi Vam ga donosimo u cjelosti:

Sećate li se vremena kada su stariji bili autoritet?

Ja se sećam vrlo dobro. Voljela sam te čvrsto utemeljene granice. Bio je dovoljan očev prekorni pogled za stolom da mi bude odmah jasno da se supa ne srče i da se ne priča punih usta.

Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu, gromkim Dobar dan, gotovim domaćim i urednom školskom keceljom.

Roditelji su bili red i zakon. Babe i djede smo slušali jer se to od nas očekivalo i to nikome nije predstavljalo problem.

Ako nisi dobar u školi, jednostavno si nadrljao, nema se tu šta dalje pričati. Nema napolje, nema bicikl, nema džeparac, srećan si ako ne dobiješ papučom po guzi odmah posle roditeljskog. Reč roditelja je poslednja.

Ako posle izgovoriš makar “Dobro.” – sledi upozorenje: “Ako li te ja opandrčim, ima da zujiš tri dana, jes ‘čuo? Moja je zadnja. “I ti onda samo klimneš glavom, ne isplati ti se rizikovati da dobiješ kaznu, ide vikend. Najgore što ti se može dogoditi je da ceo vikend trebiš sa babom pirinač.

Puno pirinča. Ili da čistiš klice sa dvesta kila proklijalih krompira u podrumu. Znao se red u vezi svega, i mi smo ga odrastajući prihvatali kao čvrsto postavljenu granicu koja se ne prelazi. Ne voliš grašak za ručak? Ješćeš ih za večeru. Nećeš ni za večeru? Čeka te to isto za doručak.

Onda ukapiraš koliko je to ogavno, pa ih pojedeš za ručak kad ti ih posluže. Šta ima slatko? “Ima – jabuke”. Nešto slađe? “Ima – naribaj jabuke sa šećerom, jedi šećer, ne znam … ima još pet dana do plate, tada će biti sladoleda.

Pamtim prvi vokmen. I učila sam za taj vokmen dan i noć, pisala referate, popravljala ocene samo da u hodu mogu slušati Blondie i Depeche Mode u zelenim starkama koje sam dobila prošle godine za odličan uspeh.

Starke su bile najbolje što si mogao u to vreme imati od obuće, ako ti ih neko donese iz Amerike, u suprotnom dobiješ neke patike na čičak iz Borova i vozi, dok se ne unište. Ne mogu shvatiti što se u međuvremenu promenilo u vezi vaspitanja dece i sistema nagrađivanja.

Deca danas imaju toliko toga, i ničemu se posebno ne raduju. Lenjost i obest se tretiraju kao “pa takav je, što ću mu ja”. Šta se dogodilo sa igrama ledena kraljica, žmurke, lastiž, “care, care gospodare”? Internet se dogodio. Parkove i dvorišta su zamenile socijalne mreže. Preko noći. Podmuklo.

Mi smo to prihvatili. Pozdravili. Pridružili se tom vidu druženja za koje je potrebno samo računar i struja. Deca se druže online. Unutra. Kao roditelj, sledila sam starinski recept mojih roditelja kako da ti deca ne pojedu mozak ili kako ostati normalan, autoritativan i da imaš neograničenu slobodu kretanja. Kao da je postao trend da granice ne postoje ili ih roditelji ne znaju postaviti i održati stabilnim.

Trče za njima da im spreče pad. Pusti ga da padne, kako će razviti motoriku sopstvenih ruku i nogu, ako ne zna da postoji i ta mogućnost… da padne. Moj ne jede spanać, samo krompir hoće, ovaj moj ne spava do ponoći… Šta ne spava, pa lepo piše u knjizi dr Spoka: Stavite ga u krevet nahranjenog, presvučenog i ugasite svetlo. U 09:00 u krevet. Plači, baš me briga, i ja sam živ stvor.

Ja sam njih rodila, ne oni mene. Postoji vreme i mesto za jelo, spavanje, igru i tu nema kompromisa. To je jednostavno tako. Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već napraviti od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama.

Da s detetom izgradiš zdrav, razuman odnos gde se zna da je međusobno poštovanje najbitnije, kao i doslednost svakog izgovorenog pravila. Izvinite, reče mi jedna mlada žena, dete vam jede zemlju.

– Znam, Neka jede ako mu se sviđa. To je mala životinja, ako mu ne bude po volji, pljunut će je. Nisam stekla mnogo istomišljenika u tim spontano, zajedničkim okupljanjima po parkovima. Mnogima sam delovala čudno i klonili su me se. I to sam razumela.

Nisam pričala, dok mi se ne postavi pitanje. Tvoje dete, tvoja briga. Žao mi je da te slušam koliko silno grešiš, ženo. Grešiš jer si ga pustila da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio 20 petu lizalicu, grešiš jer si neispavana zato što on ne spava do 01:00 noću.

Grešiš što mu plaćaš lizalicama da bude dobar prema tebi i drugima. Grešiš jer mu stalno brišeš ruke vlažnim maramicama. Grešiš jer ga učiš da će ga svaki pas da ujede i svaka mačka ogrebati.

Grešiš što je debeo, u pelenama s cuclom, a ima četiri i po godine i zubi su mu crni od karijesa. Grešiš što mu ne daš da ide u pesak da se ne bi isprljao, i na klizalište da ga ti ne bi morala hvatati, jer će mu se guza pregrubo prizemljiti za tvoj kriterijum.

Onda će plakati… a ti si ostala bez slatkiša u toj tvojoj torbi. Žao mi te je, ženo. Žao mi te je, jer znam u šta ćeš se pretvoriti. U ono što se nikome ne sviđa. Čak ni tom detetu.

izvor:espreso.rs

loading...