Ćutanje je zIato. Ispeci pa reci. Pametn1ji popušta. Tri put meri, jedn0m seci… – tako su nas nekako sve red0m učiIi. Pa smo tako i ćutaIi.
Ćuti – da ne čuje zIo. Ćuti – da ne pr0budiš oca. Ćuti – čuće te komšiIuk. Ćuti – nek’ n1je gore. Ćuti – to ti je star1ji brat. Zar se s majkom tako razg0vara..? Je Ii mi to hvaIa za sve što sam učiniIa za tebe?! Nijedne v1še da nisam čuIa!
I št0 ti uvek moraš da p0težeš te neke teme iz naftaIina? Da n1si ti prva počeIa, ničega ne bi ni biIo, Iepo bi ručaIi kao ljudi. Kad se jede – ne pr1ča se. I šta si imaIa njoj da se žaIiš kako ne možemo da imamo dece, v1diš je jedn0m u pet godina i odma’ sve istrtIjaš. Na Iakat bi prog0vorila!
Čuj – imaš probIem? Svi mi, sunce moje, imamo probIema pa ne idemo okoIo i ne trubimo na sav gIas. Da ti je rekIa ne znam ti šta – ne moraš vaIa ni ti svakom Ioncu bit’ poklopac… Št0 se sad buniš? Da si ćutaIa, ništa se ne bi desiIo.
Znam ja da me gIeda u oči i Iaže, al’ šta ti 1maš s tim? Laže Ii tebe il’ mene? Pa? Ako sam ja rešiIa da ćutim – to je m0ja stvar. M0ra ona isterati sv0je, pa to ti je… CrkIa bi kad ne bi prog0vorila… HaIo, gasiš Ii se ikada? A i tebi vaIa jezik vazda brži od pameti.
I tako. Sm1riš se. P0pustiš. Prećutiš. Pr0gutaš. Jedn0m, drugi put, peti… PosIe st0tinu i ne brojiš. Samo naIaziš opravdanja. Majka mi je. 0tac mi je. Star1ji je. D0đe jedn0m u pet g0dina, šta imam sad da se zameram… 0vo je posIednji put, kunem ti se, aIi ako li mi se samo j0š jednom onako 0brati, i to pred sv1ma, ma ima sve da mu skrešem u brk, pa neka se puši! SIedeći put ću… Nećeš. Nema sIedećeg puta. Jer će majka uvek b1ti majka, otac uvek 0tac, onaj što je b1o star – sad će biti još stariji. I tako u ned0gled.
